Partizanova dominacija u finalima, spektakl Bistrice i Vojvodine.

Zemun je od 18. do 20. juna bio dečiji fudbalski epicentar Evrope. Zemljotres beskonačne snage na rihterovoj skali, satkan od bezgranične energije preko 3.500 dečaka i devojčica preplavio je terene Sportskog centra Teleoptik. Peto po redu izdanje Dragan Mance kupa okupilo je gotovo 250 ekipa koje su zajedničkim snagama odigrale blizu 700 utakmica. Upotrebićemo prostu matematiku – ako je odigrano toliko mečeva, zamislite samo broj golova, driblinga, atraktivnih prodora, osmeha, piramida radosti. Ne postoji matematičar koji bi mogao da dođe do te brojke. Ali znamo da je svaka kategorija, a bilo ih je pet (2009., 2010., 2011., 2012., i 2013. godište) mogla da iznedri samo jednog pobednika.

Program je poslednjeg dana krenuo od najmlađih, ali daleko od toga da ih je činjenica da su koju godinu manje na ovom svetu od starijih drugara, omela da zapale Teleoptik. Podrška gromoglasna, finalisti za 2013. godište Partizan i Star.

Partizan – FK Star (2013. godište)

Već od prvog kontakta sa loptom, crno-beli su uzeli rivala pod svoje. Dečake iz zemunske škole fudbala trener je pokušavao da trgne objašnjavanjem da je ogromna stvar što su uopšte izborili finale i da bi trebalo samo da se prepuste, opuste i uživaju u fudbalu, ali Partizan je bio suviše moćan. Bukvalno u prvih pet sekundi, crno-beli su ukrali loptu i pogodili stativu. To je bio nagoveštaj da će ovo finale vrlo brzo poprimiti izgled jednosmerne ulice. Takav scenario se obistinio. Fića je divnim lažnjakom i završnicom spoljnim delom stopala pokrenuo parni valjak koji nije prestajao da se kotrlja.

Rale je od prvog sudijskog zvižduka pokazivao kako barata sa loptom i da ga je, kada pusti for gotovo nemoguće uhvatiti. Rivali su se trudili da ga zaustave, ali je bio neuhvatljiv. 

Pravio je dar-mar po desnom boku i nije odustajao, čak i kada mu je protivnički golman skinuo par udaraca, znao je Raćko da će kad-tad poslati loptu u gol.

Možda je ovo bila utakmica koja je mogla da dobije nagradu za naj fer-plej izdanje turnira Dragan Mance. Još ne postoji ta kategorija, ali eto možda ideje da jednom bude uvedena. Zapamtite ime Filip Tubić. Vrhunske fudbalske karakteristike, dribling, udarac, prodornost, ali ljudski kvaliteti nimalo ne kaskaju za onima sa loptom. Prvo izvinjenje protivniku zbog prekršaja, a koji minut kasnije nešto što se ne viđa često na fudbalskim terenima. Sudija je svirao korner za Partizan, a Fića podigao ruku i rekao da je on poslednji igrao loptom. Zaslužio je aplauz svih prisutnih.

Filip je potom poslao takvu munju u gol rivala da oko naše kamere nije uspelo da je zabeleži. Tek što je prešao polovinu osetio je da je udarac iz daljine pravo rešenje i nije se prevario. Lopta je ušla po sredini gola, a prethodno liznula prečku. Neodbranjivo. Već tada je bio 4:0 za Partizan, koji bi se nadavao golova da čuvar mreže Starsa nije odigrao odličnu utakmicu. Sevale su munje, udarali gromovi, ali on je bio neustrašiv. 

Fića je do kraja utakmice kompletirao het-trik, jurio je i zvanje najboljeg strelca turnira u svom godištu, ali mu je ono za malo izmaklo. To ga neće zabrinuti jer uspeo je da odvede ekipu do pehara, a u fudbalu su timska priznanja uvek vrednija od pojedinačnih. Daleko od toga da ekipa Stara nije imala prilike za gol. Tražili su taj jedan, počasni, čitavim tokom meča, ali im je falilo malo koncentracije u završnici. Na kraju su bili veliki u porazu i poklonili se publici koja ih je zdušno bodrila.

Filip, Partizan: “Mnogo mi je drago što smo osvojili naš kup, što smo lepo igrali i što sam dao tri gola. Protivnici su dobro igrali, imali nekoliko šuteva i mislim da je Star jedna odlična ekipa. Volim Kristijana Ronalda zato što je dešnjak kao ja i zato što igra brzo i atraktivno.“

Milan, Star: “Uživao sam u fudbalu danas. Iako nismo pobedili, već smo napravili veliki uspeh plasmanom u finale. Protivnik je imao prijateljski odnos prema nama, bili su brzi, snažno šutirali i uvek nam pružili ruku kada bi napravili prekršaj. Omiljeni fudbaler mi je Mohamed Salah zato što volim Liverpul, ali on mi se takođe sviđa zbog brzine i jakog šuta.“

Partizan – Žarkovo (2012. godište)

Najtvrđe finale ovogodišnjeg kupa posvećenog legendarnom Draganu Manceu. Odlučujući meč prepun duela na ivici prekršaja, uz uredno izvinjenje protivniku kada se pretera. Bez zle krvi, isključivo se išlo na loptu, odnosno sa namerom da se posed osvoji ili povrati. Devetogodišnjaci iz Partizana su češće boravili na protivničkoj polovini, pokušavali da opsedaju gol Žarkova, ali su nekolicinu, ne previše ozbiljnih pretnji s lakoćom zaustavili golmani zeleno-belih. Ekipa Žarkova je strpljivo čekala svoje prilike iz kontra napada dok su navijači i roditelji poneli i transparente i sa tribina ih bodrili. 

Nije mala stvar odoleti jednom Partizanu, rešenom da osvoji kup koji nosi ime klupske legende. I Žarkovčani su to uspeli da urade u regularnom toku, ali im je zafalilo koncentracije u penal seriji. Promašaji na obe strane u prvoj, zatim sigurni izvođači u narednoj seriji, a pogledajte kolika se količina crno-bele emocije sručila na teren nakon odlučujućeg penala.

Fabio, Partizan: “Presrećni smo zbog pobede u finalu. Bila je zahtevna utakmica, mnogo smo trčali. Obožavam penale i divno se osećam što smo baš na taj način pobedili. Omiljeni igrač mi je Sejduba Suma zbog driblinga. “

Nikola, Žarkovo: “Nismo pobedili, ali smo prezadovoljni što smo uopšte došli do finala. Uživali smo na terenu, trudili se i lepo družili. Čestitam protivnicima na osvojenom turniru. “

Partizan – ŠF Šarić (2011. godište)

Borbena energija preplavila je teren u finalu za 2011. godište. Sudar dve tehnički izuzetno potkovane ekipe, sposobne da gotovo neprekidno trče. Nije ih poremetila ni strašna sparina i temperatura vazduha od preko 32 stepena. Neverovatno, ali ponovo je publika Partizanovog rivala nadglasala njegove navijače u njegovom Teloptiku. Mlađi i stariji drugari iz kluba su sa tribina pokušavali da prenesu energiju žutima, kako bi se vratili posle rano primljenog majstorskog gola u režiji Partizanovog kapitena. 

Međutim, napadi ŠF Šarić nisu bili tako učestali i opasni da bi se meč restartovao na početak. U želji da izjednače, par minuta pre kraja utakmice zanemarili su odbranu, pustili rivala da se dobrano primakne golu, a posle jednog solidnog udarca, na odbitak je natrčala 13-ica Partizana i stavila pečat na pobedu.

FK Bistrica – Vojvodina (2010. godište)

Bomba za kraj! Rezultatski najuzbudljiviji meč dana. Bistrica je na krilima sjajnog Mihajla Radovića stekla u jednom trenutku se činilo nenadoknadivu prednost od 3:0. Jedanaestogodišnjaci iz Bistrice napadali su rivala kao osice kada bi on držao loptu u svojim nogama, a od trenutka kada bi osvojili posed, zanimala su ih isključivo konkretna rešenja. Tako je to kada imate mašinu na pogon na koji lete avioni… Ili je Mihajlo bar tako izgledao kada se u nekoliko navrata stuštio na protivnički gol. Nakon vodećeg pogotka potrčao je treneru u zagrljaj, nedugo zatim duplirao je vođstvo crvenih, a Vuk Bijelić ga je dodatno uvećao ćušnuvši loptu u praznu mrežu. 

Delovalo je da se sprema rezultatska katastrofa Vojvodini, ali je Stara Dama iz Starih Banovaca uspela da stane na noge. Filip Obradinović je zahvatio loptu na savršen način i poslao je u malu mrežu, pre nego što se Danilo Fekete odlično snašao u kaznenom prostoru rivala i pored trojice protivničkih igrača uspeo da pronađe poziciju za udarac. Voša je prišla na gol zaostatka.

Međutim, Mihajlo je želeo zvanje najboljeg strelca turnira u svom godištu i potvrdio ga je zaokruživši het-trik. To je bio udarac od kojeg Vojvodina nije uspela da se oporavi. A probala je još nekoliko puta da se vrati na minus od samo jednog gola. Prema svemu onome što je prikazala, verovatno je zaslužila i treći pogodak. Kada bi videli da prva napadačka ideja ne prolazi, probali bi narednu, pa treću, četvrtu… Šutirali su iz daljine, pokušavali sa slalomima kroz protivničku odbranu koja bi možda i pukla da su imali još koji minut više na raspolaganju.

Sudija je označio kraj. Za jedne je počelo slavlje, drugi nisu mogli da zadrže suze. Ali mora se naglasiti sjajan pedagoški pristup trenera Vojvodine koji je svojim klincima pokušao da objasni da su tu da bi se nadmetali i da im otera suze činjenicom da je strašan uspeh biti drugi u konkurenciji 50 timova, koliko se otprilike takmičilo u svakom godištu.

Mihajlo, Vojvodina: “Svidela mi se igra i način na koji smo gurali pas. Imali smo veći posed od druge ekipe. Međutim protivnici su bili vrlo čvrsti, brzi, jednostavno fizički bolji. Mislim da je drugo mesto veliki uspeh, bez obzira na poraz u finalu. Najviše volim da gledam legendu Ronaldinja. Video sam njegove snimke na Jutjubu i pokušavam da iskopiram neki potez.“

Mihajlo, Bistrica: “Bilo je puno borbe i uživali smo u kvalitetnom fudbalu. Protivnik je lepo baratao sa loptom, odigravao duple pasove, čuvao posed. Čestitam im na tome i zato što nisu odustali kada su gubili 3:0. Omiljeni igrač mi je Kristijano Ronaldo jer se igra na terenu, daje golove, a i ja sam centarfor pa mogu dosta da naučim gledajući ga. Ovo nam je peti nastup na Kupu Dragan Mance i drugi pehar. Presrećan sam zbog toga. “

Mali fudbaleri Vojvodine treba da budu svesni da nemaju za čim da žale. Suze jesu prirodna reakcija na neku vrstu neuspeha, ali poraz u finalu ovako velikog turnira je neuspeh samo ako dozvolite sebi da verujete u takvu besmislicu. Pobeda je biti tu, među vršnjacima iz celog regiona, igrati fudbal, upoznati nove drugare, videti iz prvog lica kako oni kotrljaju loptu. To je neprocenjivo i neponovljivo iskustvo. Iako Dragan Mance kup ima već petogodišnju tradiciju,svako novo druženje je priča za sebe. Tako će biti i naredne godine kada se u Teleoptiku nacrtaju neki novi šampioni – sa peharom ili bez njega.

Fer-plej potez

Prvo izvinjenje protivniku zbog prekršaja, a koji minut kasnije nešto što se ne viđa često na fudbalskim terenima. Sudija je svirao korner za Partizan, a Fića podigao ruku i rekao da je on poslednji igrao loptom. Zaslužio je aplauze svih prisutnih.

Gol finala

Penal za pehar i piramidu radosti.