DVA VARGINA VUKA POJELA ODBRANU WINNERA, ALI PREDAJA NIJE BILA OPCIJA

Posle mesec i po dana pauze i zimskog raspusta, mali fudbaleri su se vratili na terene Mini-maxi lige punih baterija. Koliko im je nedostajalo druženje sa saigračima, odnosno utakmice protiv vršnjaka videlo se u svakom dodiru lopte. Spremnost da daju sve od sebe isplivala je na površinu čim se lopta zakotrljala, a u balonu Foot na Autokomandi smo na tacni dobili čitavu paletu neodbranjivih udaraca, požrtvovanih intervencija, golmanskih majstorija, ali i lepotica koje su završavale u samim rašljama.

U fokusu je bila fudbalska škola Winner koja je nakon sjajne utakmice protiv Varge koja je obeležila nedeljno popodne, ostala na terenu i bila sparing partner ekipi DFK Dorćola u kombinovanom sastavu sa još par igrača Olimpika.

Prva trećina utakmice protekla je bez pogodaka. Na osnovu svega što smo videli u drugom i trećem delu meča, ispostavilo se da je uvodni period poslužio da se ekipe još bolje zagreju, rastrče i nameste nišan. Kao da jednostavno, nisu želeli sve da nam ponude na tacni već u prvih deset minuta, te su narednih 20 pretvorili u svojevrsnu predstavu. Bilo je dovoljno da uzmete kokice, uvalite se, fokusirate pogled na teren i uživate.

Saigrači su otvorili Relji autoput ka golu protivnika, a 11-ica crveno-crnih pokazala da je krasi ubitačna završnica. Udarac koji dva golmana ne bi odbranila završio je pod prečkom, a pred očima nam se ukazala snaga i preciznost šuta jednog Zlatana Ibrahimovića, ili Roberta Levandovskog, napadača čije su bombe prava neprijatnost za golmane. Ali imala je i ekipa Winnera-a svog bombardera. Miša nije dozvolio da vođstvo protivnika dugo potraje, već je sa distance ispalio jedno topovsko đule koje je završilo u maloj mreži.

Posle toga su Vargina dva Vuka pojela odbranu Winnera. Prvo je Vuk Petković doneo novu prednost crveno-crnima, da bi najlepši potez ovog vikenda izveo njegov imenjak Milošević. Ako je pauk i raspleo mrežu na mestu gde se spajaju prečka i stativa, on više ne stanuje tu, jer lopta nije mogla savršenije da upliva u gol posle majstorije levicom.

Prvi put ekipa Varge stekla je osetniju prednost, ali ona nije uplašila male fudbalere škole koja u prevodu sa engleskog na srpski nosi ime pobednik. Nije pobeda samo kada je rezultat na vašoj strani – pobedili ste i onda kada gubite, a ne dozvolite protivniku da vas dotuče, već ga naterate da strahuje do samog kraja. To su upravo uradili dečaci Winnera. Miša je zakucao loptu pod prečku i vratio ih na gol zaostatka i do kraja utakmice iz njih je isijavala želja da se domognu još jednog pogotka. Čestim napadima ostavljali bi protivnicima više prostora za protiv udar, ali požrtvovanost u odbrani bila je za čistu desetku.

Relja Zorić, Winner:“Imali smo dobre prilike. Ovaj poslednji šut, kada smo pogodili prečku iz slobodnjaka… Nadao sam se da će biti gol. Pre toga smo imali dve stopostotne prilike i nismo ih iskoristili. Protivnici su odlično napadali, stvorili puno šansi, ali i naš golman je bio dobar. Omiljeni fudbaler mi je Maradona. Tata je bio fudbaler i pričao mi je o njemu. On je na Svetskom prvenstvu dao gol rukom Engleskoj, zatim pretrčao ceo teren i dao još jedan gol.”

Vuk Petković, Varga: “Ja volim kada igramo protiv jakih protivnika, kada se zakuva. Imam mnogo dobrih drugara u klubu, primili su me u ekipu kada sam imao četiri godine i tu sam oživeo kao fudbaler. Protivnici su imali sjajnog golmana, a najbolje je odigrao drugar koji je pričao pre mene. Omiljeni igrač mi je Lionel Mesi zbog driblinga i slobodnjaka koje je izvodio u Barseloni.“

Obučeni u plave markere, mali fudbaleri Winnera pomešani sa par igrača Olimpika, odmah nakon utakmice protiv Varge imali su novi zadatak. Izašli su na megdan ekipi DFK Dorćola i imali blagu prednost jer su bili pola godine, do godinu dana stariji. To se jeste osetilo na terenu, prvenstveno kroz odnos snaga u duel igri, a kasnije i u rezultatu. Ali odlučnost da se bore do kraja koju su oni demonstrirali protiv Varge, krasila je sedmogodišnjake iz ekipe DFK Dorćola. Vrlo rano su primili dva gola, pa dozvolili protivniku da stekne i četiri pogotka prednosti. A onda su oni sa tri vezana gola uspeli da se vrate.

Jesu postigli gotovo duplo manje golova od protivnika, svaki put kada bi šutnuli loptu, a mreža se nakon toga zatresla, mogli ste da vidite onu najsiroviju dečiju radost na njihovim licima. Mogli su preko puta da stoje i duplo stariji dečaci, oni bi igrali svoju igru, i opet se isto radovali svakom golu. A nije da ih nije bilo. I što je najinteresantnije, umesto da ih demorališe, svaki primljeni gol predstavljao im je injekciju pogonskog goriva koje se brzo pretvaralo u energiju za juriš napred.

Pokazali su da umeju da rolaju loptu, da odigraju dupli pas, raspale iz slobodnjaka, ili provuku protivniku loptu kroz noge. Ako su se ovako ravnopravno suprotstavili nešto starijem protivniku, neće morati da brinu u duelima sa svojim vršnjacima.